05. maj ove godine.

...kada je Mornarica uplovila u matičnu luku zvanu Novi Sad

     Kažu, bilo je oko 40.000 ljudi na trgu tog predvečerja. Koncert je bio zakazan za „kada se smrači“. Išla sam na nebrojeno mnogo koncerata ali nijedan nije počinjao kad i Đoletov. Ih, da je samo po tome jedinstven... “Pesme su te koje vrede, sve ostalo su samo neke leve priče“. Tako nešto bih odgovorila kada bih morala da poredim Đoleta sa nekim drugim tipovima. Na svu sreću, nema mnogo onih koji pristaju da ih porede s onim Balaševicem. Eto, tako nekako.

     Popeo se na panonsku mornaricu u 21h. Ali, centar Nova Sada bio se talasao vec u rano predveče...da kojim slučajem ne okasnimo, mislili smo. Nema tog koncerta na koji dođes četiri sata pred početak. Osim možda na koncert Đorđa Balaševića kada dođe da peva kod kuće. Tu onda ne kasniš, jer nisi siguran da li je domaćin on ili ti, i čiji je red da sačeka gosta na vratima. Đole je te večeri rekao „svi smo ovde domaćini“ i pevali smo za nas ovaj put. Neki drugi put ćemo pevati za njih, za goste. Sinoć je bila privatna žurka, a 40.000 domaćina je zvučalo kao jedan, ili dobro, dva glasa dok pevaju završne stihove Ringišpila. Znaš ono „sustajem, odustajem, pritiska me kao pegla...“ i „o daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi“ koji se vrte u isto vreme pa ti treba neki deran koji će da viče u sav glas kraj tebe?

      Rekao je „moje pesme su sve starije od 87-og godišta“. A ja sam videla neke klince kako žmure i osećaju pesme kao svoje. Ja sam mlađa od Đoletovih pesama a svaku pesmu sam prisvojila kao svoju i tako sam je i pevala. Za svaku pesmu što je otpevao, ja sam imala svoju priču i svoje kulise sam kačila na binu. I na kraju koncerta sam se sećala kako sam na DVD-ju videla da u Puli neke žene plaču dok im Đole peva. Zamišljala sam da ne bih zaplakala i ja, jer taj koncert je bilo nešto o čemu sam maštala 21 godinu. To je dosta godina, čini mi se. Sasvim sigurno, dovoljno godina da sam mislila da sam izvrtela u glavi svaki mogući scenario, da sam u glavi odslušala svaki ton Đoletovog glasa i da sam čula sve njegove pričice između pesama. Ali Đole uvek izvuče neki novi kec iz rukava i ja se nađoh zatečena, jer ovu verziju nisam znala da naštimam u glavi bez Đoletove pomoći te večeri u Novom Sadu. Znam i još par klinaca kojima je ovo bio prvi koncert Đorđa Balaševića. Nadmašio je Đole i svu našu klinačku maštu i vešto je izveo ovaj manevar, dakako. Kako ono ide? „Obeć’o sam srca teška“ da neću zaplakati kao one ženturače na DVD-ju, „aj jebeš ga“. Dok je veče zamiralo uz reči „Laku noć dame i gospodo...eto i ova predstava je završena. Nadam se da ste uživali u njoj“ ja sam se borila da ne shvatim baš tada da sam bila na koncertu Đorđa Balaševića. Neka me to lupi kasnije, daj da se probijem kroz masu do Bazara pa ćemo onda polagano...ovaj osećaj vredi štedeti i cepkati deo po deo da što duže potraje. Da, kad god pogledam u crnu hroniku, se setim 05. maja ove godine i svih onih ruku koje su se u istom ritmu, u istom smeru klatile dok su pomerale Miletića levo-desno kao kakvu krpenu igračku, a trg odzvanjao „javi se, pojavi se, i dodaj svetu malo boje“.

      I tako...dočekao je Novi Sad, i ispratio, Vasu Ladačkog, Bubu Erdeljan, Božu zvanog Pub i ostale cirkusante. Odložili smo svi maske na podu te šatre negde malo posle ponoći i slili se niz šorove Nova Sada, svako u svoj skroviti kutak da odsanja koncert još koji put pre nego što zaspe te noći. Ali, poneo je svako jedan deo meseca u očima, kako je rekla jedna moja drugarica. I eto, Đole je dobio par belih zecova a mi parčićice meseca. Tako se, društvo, završavaju Đoletovi koncerti.

Pazite, ja vam obećavam da 40.000 ljudi na Đoletovom koncertu peva kao jedan. Dobro de, izvol’te proverite:

http://www.youtube.com/watch?v=ByFBJ8CL2-k&feature=related